Pod­go­ri­ča­ni su ne­dav­no ima­li pri­li­ku da po­gle­da­ju za­ni­mlji­vu ko­lek­tiv­nu iz­lo­žbu u ga­le­ri­ji „Art” – „Sla­đa bez še­će­ra”. Po­stav­ku su či­ni­li ra­do­vi Ma­ta­na Vuk­če­vi­ća, Velj­ka Ko­pi­to­vi­ća, Ni­ko­le Ra­do­nji­ća i or­ga­ni­za­to­ra i idej­nog tvor­ca kon­cep­ta iz­lo­žbe Mar­ka Lu­kov­ca. Kao i do­sad Lu­ko­vac se ni­je li­bio da svo­je ra­do­ve pred­sta­vi u di­ja­lo­gu s ra­do­vi­ma svo­jih ko­le­ga, svo­je sli­ke sa nji­ho­vim sli­ka­ma, gra­fi­ka­ma, skulp­tu­ra­ma, in­sta­la­ci­ja­ma. No, kao po pra­vi­lu, sli­kar mr Mar­ko Lu­ko­vac ra­di na vi­še „raz­bo­ja” pa tre­nut­no pri­pre­ma no­vi ci­klus sli­ka ko­ji je na­slo­vio „Mar­ko­vi ko­na­ci”. Cr­ta i ta­ble dru­gog di­je­la stri­pa „Smar­sa”, po­ma­lo re­sta­u­ri­ra ra­do­ve sta­rih maj­sto­ra, svi­ra bub­nje­ve sa gi­ta­ri­stom Velj­kom Ko­pi­to­vi­ćem u ben­du „Hard na­iv”, či­ta... I pri­ča nam o svo­jim „Mar­ko­vim ko­na­ci­ma”, o se­dam ate­ljea ko­je je do­sad pro­mi­je­nio, a ko­ji je sva­ki na svoj na­čin obi­lje­žio nje­gov do­sa­da­šnji rad.
- Je­dan sta­ri maj­stor do­bro je re­kao da ate­lje čo­vjek no­si u gla­vi, a ne u zi­do­vi­ma, i ta­ko i je­ste. „Mar­ko­vi ko­na­ci” je jed­no­stav­no na­ziv ci­klu­sa sli­ka. Do­sad sam pro­mi­je­nio se­dam ate­ljea, a i vo­lim broj se­dam. U sva­kom tre­nut­ku sva­ki od njih je za me­ne bio sve­ti­nja, ne­ki sam ko­ri­stio du­že, ne­ki kra­će, i to su ti Mar­ko­vi ko­na­ci, po­vra­tak una­zad. Ne­mam pu­no go­di­na i ne­mam ne­ko is­ku­stvo da bih pri­čao ne­ke fi­lo­zof­ske te­me, za­to su tu Mar­ko­vi ko­na­ci – ka­že Lu­ko­vac za „Dan”, dok u nje­go­vom ate­ljeu gle­da­mo ka­ko na­sta­ju sli­ke.
●Sli­ke iz no­vog ci­klu­sa dje­lu­ju pri­lič­no mrač­no, tam­no, u od­no­su na do­sa­da­šnji ko­lo­rit.
- Iz cr­ne se kre­će. Ova Bo­go­ro­di­ca, ko­ja još ni­je za­vr­še­na, ima­la je cr­nu pod­lo­gu. Kre­ćem iz cr­nog, a ne iz bi­je­log ka tam­nom. Ko­ri­stim kon­tra po­stu­pak i to ni­je ni­šta no­vo. Kre­ćem od cr­ne pa idem ka svje­tlo­sti. Ne idem zbi­je­nom gra­da­ci­jom, ne­go kon­tra, što je mno­go te­že.
● Zna­či li to da ste op­ti­mi­sta, kad na kra­ju oče­ku­je­te osvje­tlje­nje (pro­svje­tlje­nje)?
- Ka­kav bih ja to bio sli­kar ako bih lju­di­ma pred­sta­vljao cr­ne sli­ke, iako ima i ta­kvih. Te­ško je to re­ći, ali, ja sam u stva­ri sli­kar svje­tlo­sti, ni­sam sli­kar ta­me. Ta­mu ko­ri­stim sa­mo da bih iz nje iz­vu­kao svje­tlost. Ta­ma je mo­je po­la­zi­šte, ni­je kraj­nji cilj, kao što je to ne­ki­ma u ži­vo­tu. Me­ni je kraj­nji cilj u ži­vo­tu svje­tlost, a ja ne mo­gu da iz­u­mim svje­tlo. Za­to ja sli­ke do­vo­dim do te svje­tlo­sti. Ni­šta fi­zič­ki vi­dlji­vo i opi­plji­vo, ma­te­ri­jal­no, me­ne ne in­te­re­su­je. Za­ni­ma me neo­pi­plji­vo, ne­vi­dlji­vo, ne­što du­hov­no.
● Da li je to mo­žda raz­log za­što se u ovom ci­klu­su vra­ća­te ne­kim sta­rim teh­ni­ka­ma, kao što je en­ka­u­sti­ka, a ko­ri­sti­te i ne­ke no­ve teh­ni­ke, da bi­ste do­bi­li efek­te ne­kih „sta­rih“, maj­stor­skih bo­ja-to­no­va?
- Ra­dim ove sli­ke ve­o­ma, ve­o­ma po­la­ko, s ma­te­ri­ja­lom ko­ji je na vo­de­noj ba­zi. Uvi­dio sam da ne­ma po­tre­be da sli­kam br­zo, iako ja to vo­lim. Sa­mo­kon­tro­lom „na­tje­rao“ sam se­be da po­no­vo ko­ri­stim ne­ke teh­ni­ke ko­je sam ko­ri­stio još na po­čet­ku ra­da. Ta­ko­đe, raz­li­či­te teh­ni­ke re­ci­mo ko­ri­stim na jed­noj sli­ci, ali ni­jed­na teh­ni­ka ni­je do­ve­de­na do kra­ja. Je­di­no što se tru­dim da sve bu­de odr­ži­vo, Za­to je na ovom ve­li­kom plat­nu se­dam, osam raz­li­či­tih teh­ni­ka ko­je će bi­ti pot­pu­no jed­na s dru­gom ve­za­ne. Ne­će se su­ko­blja­va­ti he­mij­ski pro­ce­si. Zbog to­ga sam i oda­brao vo­de­nu ba­zu. Vo­da je iz­vor ži­vo­ta, vo­da je ču­do, ta­ko da što god čo­vjek na­pra­vi s vo­dom ne mo­že da po­gri­je­ši. Pa on­da re­ci­mo kom­bi­nu­jem ulje sa akril­nim bo­ja­ma... To ni­je ni­šta čud­no ni no­vo, je­di­no je po­ma­lo do­sad­no. Uosta­lom, to se na sli­ci ka­da je za­vr­šiš uop­šte ni ne vi­di, ni­ti ko­ga mno­go in­te­re­su­je, čak ni sa­mog auto­ra, što je ono što je no­si­lac sli­ke, što je u stva­ri is­pod, što je to što dr­ži sli­ku. A me­ne vi­še in­te­re­su­je po­sljed­nju go­di­nu sam pro­ces na­stan­ka sli­ke vi­še ne­go kraj­nji re­zul­tat.
●Što to zna­či?
- Ot­pri­li­ke znam što će bi­ti kraj­nji re­zul­tat – to ne­će bi­ti či­sta ap­strak­ci­ja, to ne­će bi­ti hi­per­re­a­li­zam, ne­će bi­ti ni­šta kit­nja­sto ili do­pa­dlji­vo, to ne­će bi­ti za ši­ro­ku upo­tre­bu, i to ne za­to što ja to ne­ću, ne­go valj­da za­to što mi je ta­kav tem­pe­ra­ment. Me­ne vi­še in­te­re­su­je sli­kar­ski pro­ces, iako bi po ne­kim utvr­đe­nim sli­kar­skim stan­dar­di­ma odav­no mo­gao da pre­đem na kla­si­čan iz­raz, ma­lo ulja, ma­lo ter­pen­ti­na, to se dva da­na ma­lo osu­ši, tre­ći dan ga pre­ma­žeš la­kom, čet­ka la­kom kli­zi, i on­da žmu­re­ći sli­kaš..., či­tav ži­vot sli­kaš jed­nu istu sli­ku, i on­da te kroz pet, šest go­di­na svi ži­vi pre­po­zna­ju kao vr­hun­skog stva­ra­o­ca ko­ji stva­ra sve jed­nu te istu sli­ku, za­to što je do­bro, do­bro, do­bro sa­vla­dao svo­ju teh­ni­ku i ne­ma hra­br­o­sti da sti­sne pe­tlju da po­gle­da ni li­je­vo ni de­sno, ne­go ide uho­da­nom, do­bro utr­tom sta­zom, a ko­ja je do­bro utr­ta dav­no pri­je. Ja če­sto ni­sam za­do­vo­ljan mo­jim sli­ka­ma.
● Ka­ko i ka­da ka­že­te ova sli­ka je sa­da za­vr­še­na, i sad mo­gu da je po­ka­žem?
- Za­o­kru­žim ci­klus, i čim ga za­vr­šim, ja ga vi­še ne gle­dam. U pro­šlom ci­klu­su bi­lo je oko 30 sli­ka, i od to­ga je osta­lo se­dam. Tih se­dam, po mo­me mi­šlje­nju su do­bre, i dr­žim ih ku­ći. Osta­le sam sve pre­sli­kao i ne­ma ni­ka­kvih do­ka­za da su ika­da po­sto­ja­le, iz­u­zev ne­kih fo­to­gra­fi­ja u ka­ta­lo­gu. Da mi sa­da ne­ko tra­ži da mu po­ka­žem ne­ku od tih sli­ka, mo­gao bih da mu po­ka­žem ne­ku dru­gu, jer je ova „pr­va“ is­pod no­ve sli­ke. Jer, ja ne do­ži­vlja­vam sli­ku kao ne­što ne­do­dir­lji­vo, što sto­ji vo vi­je­ki vje­kov. Umjet­nost se stal­no mi­je­nja, u umjet­no­sti se stal­no mi­je­nja.
● Po­sto­ji li ne­ka kon­stan­ta u sli­kar­stvu, što je su­šti­na sli­kar­stva? Mo­že li se to uop­šte de­fi­ni­sa­ti?
- Što je sli­ka, što je sli­kar­stvo? To je pot­pu­no mr­tva stvar, jed­na kr­pa, ma­lo bo­je, dr­ve­ta, to je prah i to je pe­peo. Ja ni­sam sli­kar u pra­vom smi­slu ri­je­či. Iako, ne­ko­li­ko pu­ta sam po­ku­šao da ne sli­kam, i on­da sam mo­rao da cr­tam, pa sam on­da pro­bao da ne cr­tam, pa sam ra­dio ko­la­že. Da­kle, htio ne htio, mo­ram da sli­kam, a za­što je to ta­ko zna Ne­ko dru­gi. Za­to se­be ne do­ži­vlja­vam kao ozbilj­nog stva­ra­o­ca, ne­go jed­no­stav­no kao čo­vje­ka ko­ji sli­ka da mu pro­đe ži­vot, jer ni­šta dru­go ne vo­lim da ra­dim, iako umi­jem još po­ne­što da ra­dim, ali to ne vo­lim. Jed­no­stav­no, sli­ka­nje je za me­ne vid te­ra­pi­je. Sva­ko ima ne­ku te­ra­pi­ju, ne­ko sa­di voć­ke, i ja ih sa­dim, ne­ko ko­pa, i ja ko­pam, ne­ko ču­va ko­ze, i ja ih ču­vam, ne­ko vo­zi bi­ci­klo, i ja ga vo­zim, ali ni­šta me ne is­pu­nja­va ko­li­ko sli­kar­stvo. No, či­ta­vo vri­je­me, du­bo­ko, du­bo­ko sam svje­stan da kroz isto­ri­ju umjet­no­sti ima mi­li­jar­de i mi­li­jar­de sli­ka­ra ko­ji su po me­ni bi­li mno­go bo­lji od onih ko­ji su da­nas naj­po­zna­ti­ji, naj­cje­nje­ni­ji i naj­sku­plji. I on­da se u jed­nom tre­nut­ku za­pi­tam za ko­ga ja ovo ra­dim – za dru­ge sva­ka­ko ne, za že­nu - ne, za dje­cu - ne, za ko­le­ge i pri­ja­te­lje – ne. Za se­be? Pa čak ne ni za se­be. Jer, sli­ci ne pri­stu­pam ozbilj­no. Ja se igram, i sli­ka je za me­ne jed­na bu­da­la­šti­na.
● To bi on­da zna­či­lo da umjet­nost ni­je baš pro­mi­šlje­na stvar?
- Svje­sno sam pro­mi­slio i za­klju­čio da je umjet­nost bu­da­la­šti­na. Ali, za­što sam se na­sta­vio ti­me ba­vi­ti? Za­to što vo­lim tu bu­da­la­šti­nu. To je pro­sto, ja bez nje ne mo­gu. Evo, da sa­da okre­nem sli­ku, ta­mo ne­ma ni­šta bez dvi­je le­tve i jed­no plat­no. I tu ne vi­diš ni­šta. Dok je gle­daš, sli­ka i iza­zi­va ne­ke emo­ci­je. Jed­no­stav­no, za­lju­bljen sam u sli­kar­stvo i vo­lim ga, i ži­vim ži­vot čo­vje­ka ko­ji je umjet­nik, i ko­ji ima slo­bo­du iz­bo­ra da vo­li svo­ju bu­da­la­šti­nu ko­ju sli­kam. Mi­slim da na to imam pra­vo da ka­žem za svoj rad na­kon sko­ro 20 go­di­na, ne alu­di­ra­ju­ći na rad dru­gih ko­le­ga.Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ

Ni­sam sklon ido­lo­po­klon­stvu
●Ka­že­te da se igra­te, a igra je kao fe­no­men mo­žda naj­i­zra­že­ni­ja u umjet­no­sti. Sva­ka igra, pak, ima i svo­ja pra­vi­la. Mo­že li se iz igre - sli­ke iz­ro­di­ti i ne­što ozbilj­no - no­vo?
- Me­ni je bit­no da imam svo­ju slo­bo­du. Od ži­vo­ta ne tra­žim pu­no, ne­mam ne­kih ve­li­kih za­htje­va, pro­htje­va, ne in­te­re­su­ju me he­li­kop­te­ri, avi­o­ni itd, pre­ma to­me, sa­mo da bih uslov­no re­če­no ži­vio nor­mal­no, jed­no­stav­no se igram. Igram se, ali ne kao di­je­te, jer je di­je­te na­iv­no, ali, ja vi­še ni­sam na­i­van. Gle­dam dje­cu kad cr­ta­ju to je pra­va igra, to je pra­va umjet­nost, jer ona ne raz­mi­šlja­ju. A, pra­vi­la igre se dr­žim sa­mo do od­re­đe­nog mo­men­ta, dok ra­dim ne­ku od­re­đe­nu sli­ku na ko­joj se igram, i na­kon to­ga pot­pu­no ras­kr­stim sa svim tim pra­vi­li­ma i kre­ćem u ne­što dru­go. Ja i se­be ne šte­dim, i sam sa so­bom se igram. Jer, ne že­lim da se kla­njam ono­me što ra­dim, jer bi to on­da bi­lo sa­mo­lju­blje i ido­lo­po­klon­stvo.